“BiH i Srbija su se same isključile iz NATO deklaracije”
Kao što je bilo očekivano, zapadni Balkan nije spomenut u deklaraciji nakon ovosedmičnog NATO samita u Ankari, što je drugi put zaredom, nakon prošlogodišnjeg samita u Hagu.
Nikola Lunić, konsultant iz oblasti geopolitike i bezbjednosti iz Beograda, za “Nezavisne” kaže da to za njega ne samo da nije iznenađenje, nego očekivana posljedica nekoliko važnih činjenica.
“Srbija i BiH nisu pouzdani partneri”
Lunić smatra da su, na neki način, zemlje poput Srbije ili BiH same aktivno tome doprinijele.
“Isključile su se same, godinama ranije, odbijajući da ažuriraju strateška dokumenta koja bi NATO-u i EU poručila da su pouzdani partneri kakvim se formalno predstavljaju. Hrvatski predsednik Milanović je na marginama samita otvoreno pomenuo srpsko naoružavanje i upozorio da će Hrvatska morati adekvatno da odgovori. Ipak, Alijansa je kolektivno odlučila da ne zapiše ono što uznemirava jednu od njenih članica. Taj jaz, između onoga čega se pojedini saveznici pribojavaju i onoga što Alijansa formalno registruje, rečitiji je od same tišine koju je samit ostavio za sobom”, naglašava on.
Američka uloga
Drugi razlog je samo unutrašnje repozicioniranje unutar NATO članica, posebno u kontekstu odluka koje donose SAD pod palicom Donalda Trampa, američkog predsjednika.
“Vašington povlači opremu i ljudstvo iz Evrope i insistira da evropski saveznici preuzmu primarnu odgovornost za konvencionalnu odbranu. Čitav rečnik samita nosi potpis Alijanse koja se reorganizuje oko sopstvenog jezgra, ne one koja širi periferiju – a u toj vrsti reorganizacije, region jednostavno ispada iz vidokruga, ne zato što je izbrisan, već zato što više nije deo pitanja koje se postavlja”, mišljenja je Lunić.
On, međutim, upozorava da to ne znači da region nije dio bezbjednosnih razmišljanja unutar NATO-a, već smatra da je upravo suprotno.
“Region je samo odsutan iz njenog zvaničnog rečnika. Ispod formalnog kominikea, region se bez sumnje bezbednosno pomera: Hrvatska, kao članica NATO-a, gradi trilateralnu odbrambenu saradnju sa Albanijom i Kosovom; grčko-kiparsko-izraelski bezbednosni okvir učvršćuje istočni Mediteran; Turska ponovo otvara pitanje povratka u F-35 program i naglašava značaj južnog krila. Region se, drugim rečima, ne organizuje u odsustvu NATO-a – organizuje se pored NATO-a, kroz bilateralne i trilateralne formate kojima Alijansa u tišini daje legitimitet”, naglašava Lunić.
Evropska bezbjednosna arhitektura
On smatra da je problem za zemlje poput BiH i Srbije što nisu odlučne oko toga šta je zaista njihova bezbjednosna politika, posebno imajući u vidu činjenicu da se evropska bezbjednosna arhitektura upravo sada ponovo organizuje.
“Ankare je samit koji je pokazao da se evropska bezbednosna arhitektura gradi bez čekanja na neodlučne kandidate da pronađu izlaz iz sopstvenog lavirinta zabluda. Za region opterećen svim oblicima hibridnih pretnji i neizvesnošću američke posvećenosti, strpljenje evropskih saveznika, polako ali primetno, ističe. Pitanje više nije da li će ceo region biti pozvan da se integriše u kolektivni sistem bezbednosti – pitanje je koliko dugo će vrata ostati otvorena dok Srbija i BiH i dalje razmišljaju kako da to izbegnu”, smatra on.
Podsjećanja radi, NATO je u završnoj deklaraciji naglasio da je i dalje posvećen članu V koji podrazumijeva da je napad na jednu članicu napad na cijelu Alijansu, a Rusija je ponovo naznačena kao dugoročna prijetnja evroatlantskoj bezbjednosti.
Glavni dio teksta govori o povećanom izdvajanju Evrope za odbranu i boljem integrisanju odbrambene industrije zemalja članica. Posebno poglavlje posvećeno je podršci Ukrajini, ali i pitanju sigurnosti plovidbe Ormuskim moreuzom.
