Dok se opozicija dogovara, Dodik pobjeđuje
Opozicija u Republici Srpskoj ponovo stoji pred istim ogledalom. Još jedni izbori su prošli, još jedan poraz je upisan, a objašnjenja zvuče gotovo identično kao i prethodnih deset godina. Nedostatak jedinstva, mlaka podrška, lične sujete i kalkulacije ko će profitirati u sljedećem ciklusu.
Izjava kandidata Branko Blanuša da „nije razočaran, ali da je upitno koliko je bila iskrena podrška dijela opozicionara“ zapravo je preciznija dijagnoza stanja nego bilo koja analiza. To je rečenica koja otkriva nepovjerenje unutar sopstvenog tabora. A bez povjerenja nema ni kampanje, ni energije, ni pobjede.
Opozicija formalno stoji iza kandidata, ali suštinski ne ulaže ni organizaciju ni teren. To se, kako upozorava novinar Dragan Maksimović, pretvara u model „nećemo minirati“, umjesto „vučemo zajedno“. U politici ta razlika odlučuje izbore. Prva varijanta je pasivna neutralnost, druga je borba.
Rezultat takvog pristupa je rasipanje glasova i motivacije. Kandidat ostaje partijski, a ne zajednički. Birači to prepoznaju i kažnjavaju. Nejasni dogovori i polovična podrška djeluju kao trgovina, a ne kao alternativa vlasti.
Drugi problem je strukturalan. Vladimir Kovačević podsjeća da je teško pobijediti vlast koja kontroliše resurse, medije i institucije. Kada sistem nije ravnopravan, opozicija mora biti dvostruko organizovanija. U Republici Srpskoj dešava se suprotno – vlast je kompaktna, opozicija fragmentisana.
Treća dimenzija je najneugodnija. Kome u opoziciji zaista odgovara pobjeda zajedničkog kandidata? Ako bi nečija pobjeda zatvorila prostor drugima za kandidature u oktobru, onda logika lične koristi počinje da potkopava kolektivni cilj. Tu prestaje politika promjene, a počinje interna matematika.
Najplastičniju sliku dao je Faruk Kajtaz, koji opoziciju opisuje kao „čudnu biljku“ – sa nekoliko zdravih izdanaka i mnogo korova. Dok Milorad Dodik i Savez nezavisnih socijaldemokrata održavaju privid jedinstva i disciplinu stranačke mašinerije, protivnici često ostaju zarobljeni u istim temama i istim međusobnim sukobima. Rezultat je apatija birača, a apatija je najveći saveznik vlasti.
U teoriji, rješenje je jednostavno. U praksi je najteže. Igor Crnadak traži dogovor o dva zajednička kandidata. Jelena Trivić govori o zajedničkoj platformi i jasnim politikama. Nebojša Vukanović otvoreno predlaže tandem sa Blanušom. Svako nudi formulu, ali svaka formula polazi od pretpostavke da će se drugi povući korak unazad.
A to je suština problema. Opozicija traži jedinstvo, ali rijetko ko želi da plati cijenu tog jedinstva.
Iskustvo pokazuje jednostavnu zakonitost. Izbore ne dobija onaj ko ima najviše izjava o saradnji. Dobija ih onaj ko ima jednu komandu, jednu poruku i jednu listu prioriteta. Sve ostalo je buka.
Ako opozicija u Republici Srpskoj do maja ne postane politički blok, ostaće skup partija. A skup partija ne pobjeđuje organizovanu vlast. On samo učestvuje na izborima.
I zato pitanje više nije da li mogu zajedno. Pitanje je da li im je pobjeda zaista važnija od ličnih pozicija. Jer dok god to nije jasno, svaki naredni izborni ciklus ličiće na prethodni – mnogo priče o jedinstvu i isti rezultat na kraju.
