Dostojevski ima jednu kratku pripovetku pod nazivom „Krokodil“ u kojoj poslušni i plašljivi činovnik Ivan Matvejič završi u utrobi zastrašujućeg krokodila. Iako progutan, on se koristi raznim veštinama preživljavanja, nastojeći da iz tog mračnog i zatvorenog prostora pošalje poruku onima koji još nisu progutani, da je unutra mračno, neizdržljivo, nezajažljivo pohlepno. Kada se ova pripovetka prvi put pojavila, mnogi su alegorijski tumačili da je krokodil simbol Sibira, a da je činovnik Ivan Matvejevič u stvari sam Černiševski, koji je baš u to vreme na robiji napisao mnogo korišćenu knjigu u levičarskim krugovima „Šta da se radi“. Dostojevski je mnogo puta odbijao bilo kakvu povezanost njegove priče sa konkretnim ličnostima, ali je ipak ostalo je sećanje na ta živa i uporna tumačenja.
Ako bismo danas tumačili ovu pripovetku u kontekstu okolnosti u Crnoj Gori, onda bi nas alegorija, jednaka istini, dovela do toga da krokodil danas alegorijski ne može biti niko drugi nego Milo Đukanović, a da je Crna Gora ona progutana i izgubljena ličnost činovnika u mraku utrobe njenog vlasnika. Ovaj krokodil u Crnoj Gori je nezajažljiv, drzak, gladan tuđeg i krvožedan u odbrani svoje sebičnosti. Pri tome, on je krokodil kanibalista, sa posebnim uživanjem „jede“ svoju vrstu, one najbliže koji su pomislili da u njegovoj blizini i oni mogu biti neki krokodilčići. On jede prošlost, guta budućnost, a od sadašnjosti pravi svakodnevne demonstracije predatorske netolerancije i pokušaja lova. Njegova specifičnost je što je za razliku od pravog krokodila, ovaj alegorijski u Crnoj Gori lišen još uvek napora da lovi, osim kada mu je to zabavno ili obredno nužno da bi pokazao prisustvo. Ovom krokodilu se žrtve same predaju, ne čekaju da ih on proguta, računaju da će mu se tako približiti i sačekati neko pomilovanje, dok u utrobi obavljaju neke nevažne zadatke u odbrani krokodilovog carstva, zaboravljajući da samo krokodil odlučuje o svemu i samo on i niko drugi. Možda će ih nekada kao Jonu iz utrobe kita u starozavetnoj priči, spasiti milost Božja, ali naviknuti da mrze i Boga i crkvu, teško je očekivati neki takav rasplet.
Ovih dana je krokodil mnogo nervozan, ljut, osvetoljubiv iz slabosti i svesti da je potrošen po zakonima vremena i da ga se odavno većina ranijih i mogućih žrtava odavno ne plaši. Naprotiv sve više postaje svestan da se vrti u krug, umoran i slab da izbegne mrežu koja ga negde u tom njegovom sve manjem brlogu vode čeka, postavljena od slobodnih i odvažnih ribara. Da, to je život. I krokodili imaju kraj, pre ili kasnije, naročito ovaj jedan koji je sada na kraju svoje karijere počeo da guta samog sebe. Da ubrza kraj i ove priče, koja će alegorijski trajati duže od krokodila i njegove samovlasti.
